Da li bi novinarstvo trebalo da otkriva korišćenje veštačke inteligencije?

Veštačka inteligencija (VI) transformiše medijski pejzaž kako za medijske organizacije, tako i za potrošače vesti. Aplikacije poput ChatGPT, Bard i Bing AI stvaraju nove mogućnosti za asistenciju u pisanju i istraživanju vesti, ali istovremeno postavljaju etičke dileme.

Jedno od najvažnijih pitanja za medijske organizacije je da li bi potrošači trebalo da budu obavešteni kada čitaju vest koja je kreirana ili kojoj je pomogla VI. Neki, kao što su tehnološki časopis Wired i BBC, već ovo rade, dok drugi medijski izvori to ne čine.

Postoji nekoliko argumenata za i protiv otkrivanja ovih informacija.

Prvo, otkrivanje bi pomoglo u obezbeđivanju transparentnosti i odgovornosti. Potrošači bi trebalo da znaju kako se proizvode vesti koje konzumiraju i trebalo bi da mogu doneti informisane odluke o tome da li im verovati ili ne.

Drugo, otkrivanje bi moglo pomoći u umanjivanju rizika od pristrasnosti. VI sistemi se treniraju korišćenjem podataka, a ti podaci mogu odražavati pristrasnost ljudi koji su ih kreirali. Kao rezultat toga, sadržaj koji generiše VI ponekad može biti pristrasan. Zahtevanjem otkrivanja, potrošači bi mogli biti svesni ove potencijalne pristrasnosti i uzeti je u obzir prilikom procenjivanja informacija.

Treće, otkrivanje bi moglo pomoći u zaštiti potrošača od dezinformacija. VI sistemi mogu se koristiti za generisanje lažnih vesti, što otežava potrošačima da razlikuju prave vesti od lažnih. Zahtevanjem otkrivanja, potrošači bi bili skeptičniji prema sadržaju generisanom od strane VI i verovatnije bi ga proverili pre nego što ga podele.

Protiv otkrivanja

Jedna briga je da bi moglo ugušiti inovacije. Ako se od medijskih organizacija zahteva da uvek otkrivanju korišćenje VI, manje je verovatno da će eksperimentisati sa ovom tehnologijom.

Druga je da bi otkrivanje moglo biti zabunjujuće za potrošače. Ne svako razume kako VI funkcioniše. Neki ljudi mogu biti sumnjičavi prema sadržaju generisanom od strane VI. Zahtevanje otkrivanja može otežati potrošačima da dobiju potrebne informacije.

Kako bi se umanjili ovi rizici, publikacije poput New York Times-a nude „obogaćene redakcijske oznake“ koje sadrže više detalja o novinarima iza priča i detalje o tome kako je priča nastala.

Konačno, odluka da li treba zahtevati otkrivanje ili ne je kompleksna.

Međutim, važno je da vodimo javni razgovor o ovoj temi kako bismo mogli da razvijemo politike koje štite potrošače, promovišu odgovorno novinarstvo i zadrže i poboljšaju poverenje u novinarstvo, koje opada u nekim zemljama.

Osim otkrivanja, postoji još nekoliko stvari koje medijske organizacije mogu učiniti kako bi se obezbedila etična i odgovorna upotreba VI. Trebalo bi da razviju jasne smernice za korišćenje VI. Ove smernice trebalo bi da se bave pitanjima kao što su pristrasnost, transparentnost i odgovornost. Trebalo bi da investiraju u obuku svojih zaposlenih. Novinari trebaju da razumeju kako VI funkcioniše i kako je odgovorno koristiti.

Konačno, medijske organizacije trebaju sarađivati sa stručnim grupama poput Harvard Neiman Lab-a, institucija koje rade na politici, tehnološkim kompanijama i akademicima kako bi razvili etičke standarde za upotrebu VI i suočili se sa ključnim pitanjima za budućnost vesti u javnom interesu.

Upotreba VI alata u novinarstvu je značajan razvoj. Važno je voditi pažljiv i obavešten razgovor o potencijalnim koristima i rizicima ove tehnologije. Svetlo budućnosti ovog tehnološkog razvoja možemo osigurati samo zajedničkim delovanjem kako bi VI bila korišćena u interesu javnosti i da se zadrže vrednosti odgovornog novinarstva.