Novi talas umetnosti: Veštačka inteligencija kao alat za stvaranje vizuelnih impresija

U aktuelnom izdanju australijskog časopisa „Australian Geographic“, razgovarali smo sa Morgannom Magee, umetnicom iz Melburna koja koristi veštačku inteligenciju (VI) za kreiranje fotografija sa namerom da ih učini nesavršenim i izazove „začudni“ osećaj kod posmatrača. Morganna je fotograf zaštite životne sredine čiji analogni rad slavi lepotu kengura u nadi da će više ljudi podržati zaštitu ovih životinja i progovoriti protiv njihovog odstrela i korišćenja mesa i kože.

Kroz primenu tehnologije veštačke inteligencije, Morganna želi da dopuni ono što već rade fotografi divljih životinja kako bi slavili čuda prirode. Manipuliše slikama kako bi pojačala naš emocionalni odgovor, nikada ne nameravajući da posmatrač pomisli da je rad stvaran. Na primer, u ovoj slici, ona svesno pomera oko i spaja ljudsku ruku sa rukom kengura. Pozadina je namerno nesavršeno prikazana kako bi se naglasila veštačka priroda scene.

„Mislim da fotografija ima moć da promeni stvari, ali sve je teže sa razvojem društva“, kaže Morganna. „Moguće je da VI može biti alat koji nam pomaže u tome. Sa sve većim brojem fotografija koje prave građani, turističkom industrijom vezanom za divlje životinje i brzim načinom na koji konzumiramo slike, postali smo preosetljivi na ono što vidimo. To je kao odjek komore, i potrebno nam je drugačije vizuelno iskustvo koje može da dosegne dalje od toga.“ Morganna smatra da je VI još jedan alat u vizuelnoj kulturi, i nada se da će njegova sposobnost da izazove emocije kod publike i poveća empatiju prema životinjama poput kengura samo doneti dobro.

Na jednom drugom kraju spektra, američki fotograf Philip Toledano stvara namerno apsurdne scene u svojoj seriji „Another America“ i postao je „žrtveno jagnje“ za kritiku VI. Pre par godina, dok sam radio kao urednik slika, predstavio sam izuzetno emotivan lični projekat Philipa Toledanoa koji dokumentuje poslednje dane njegovog oca. Fotografisanje smrti voljene osobe je izuzetno snažno i stvarno iskustvo. Sada, 15 godina kasnije, Toledano stvara fiktivne svetove smeštene u 1940-e i 1950-e Amerike, gde majmuni postoje kao svesna bića koja žive među nama. Za tu svrhu koristi Midjourney, alat za VI, koji Toledano opisuje kao da sarađuje „sa veoma talentovanom ali veoma pijanom osobom, i morate je nekako prisiliti da vam da ono što tražite“. Toledano istražuje svet postistine, svesno postavljajući svoj rad u zlatnu eru fotožurnalizma 1950-ih, kada je, prema njemu, „istina imala biblijsku verodostojnost“.

Iako ne smatra da je njegova dela fotografija, već ih opisuje kao „povezano sa fotografijom“, njegov rad izgleda dovoljno verodostojno da izazove žustre rasprave na forumima o fotografiji. Toledano doživljava Midjourney kao alat koji radi na sličan način kao fotograf – svaka slika koja je kreirana jeste jedinstvena slika koja je rezultat svih prethodnih slika sa kojima je „došla u dodir“, ili, u slučaju fotografa, svega što su videli u svom životu.

U aprilu ove godine, već nabijena diskusija o primeni VI u dokumentarnoj fotografiji dodatno se intenzivirala kada je poznati fotoreporter i dugogodišnji istraživač Njuzvika, Majkl C. Braun, objavio neke slike kubanskih izbeglica koji prelaze 90 milja okeana koji razdvaja Havanu od Floride.

Iako je Braun bio vrlo jasan u vezi korišćenja VI i prikazivanju tih slika kao foto ilustracija, njegovo iskustvo kao fotoreportera dovelo je mnoge ljude do pitanja integriteta njegovog rada. Njegov odgovor glasi: „Ovo nije novinarstvo, ovo je pripovedanje.“

Tokom poslednjih nekoliko decenija, radeći kao urednik slika u časopisima i novinama, primetio sam, kao i Majkl C. Braun, razliku između novinarskih priča i konceptualnog pripovedanja. Kod običnog izveštavanja, dokumentarnog i vesti, postoje stroga etička pravila koja se odnose na svaki zadatak. Menjanje ili dodavanje elemenata na slici smatra se kršenjem standarda istine i tačnosti u fotožurnalizmu. Slike se ne menjaju nakon što su zabeležene, osim korekcija boje, kontrasta, uklanjanja prašine i reza.

Priroda objavljene fotografije, kao dokumentarnog zapisnika stvarnog sveta sa svim slojevima između onoga što se vidi ispred objektiva i načina na koji će fotografija biti realizovana na stranicama, izuzetno je kompleksna.

Uvek postoji perspektiva koju doživljava fotograf, stil, pristup i interpretacija. Izbor objektiva, šta prikazati ili isključiti u kompoziciji, uređivanje, toniranje i redosled – sve to je inherentno manipulativno. Urednici slika biraju fotografe zbog svog specifičnog izgleda ili osećaja, što neminovno ima svoj ugao gledanja.

Kako očuvati iskrenost u fotografiji dugo je bilo pitanje, još pre pojave Photoshop-a. Nacionalna geografija je izazvala žestoku debatu na tu temu nakon kontroverzne naslovnice iz 1982. godine, kada su dve piramide pomerene kako bi se uklopile u prostor na naslovnoj strani.

Istorija retuširanja fotografija datira još od najranijih dana fotografije. Staljin je redovno retuširao slike kako bi uklonio svoje neprijatelje, Musolini je uklonio čuvara konja sa herojskog portreta sebe, a „Banda četiri“ iz Kine je nestala sa fotografije sa komemorativne ceremonije za Mao Cedonga.

Life magazin je uklonio ogradu kako bi dodeljenoj fotografiji koja prikazuje smrt studenata tokom protesta na Univerzitetu Kent imala veći uticaj, a fotograf Stiv MakKari, najpoznatiji po slici devojčice iz Avganistana na naslovnici Nacionalne geografije iz 1985. godine, optužen je za kršenje etike u fotožurnalizmu. MakKari je temeljno izmenio svoje slike, pa čak i uklanjao ljude, što ga je kasnije navelo da definira svoju praksu kao „pripovedanje“, umesto „fotožurnalizam“.

Fotograf za divlje životinje Art Volfe dobio je kritike zbog kloniranja životinja kako bi popunio prazna mesta, a otkriveno je da je promenio trećinu svojih slika u slavnoj knjizi „Migracije“ iz 1994. godine.

Prošle godine, zapanjujuća i, sada se ispostavilo, neostvariva fotografija sneg leoparda u blizini Mount Everesta bila je predobra da bi bila istinita.

Širenje „farmi fotografije“ dodatno otežava obezbeđivanje istinitosti u fotografijama prirode; omogućavaju fotografima da nameste fotografiju, tako da rukovodioci pomere životinje kako bi izgledalo kao da su uhvaćeni u divljini.

FAQ:

1. Šta je veštačka inteligencija (VI)?
Veštačka inteligencija je oblast računalstva koja se bavi stvaranjem i razvojem računarskih sistema koji mogu izvršavati zadatke koji zahtevaju ljudski intelekt.

2. Šta znači „photo illustration“?
„Photo illustration“ je term koji se koristi za označavanje slike koja kombinuje fotografiju i ilustraciju kako bi se postigao željeni vizuelni efekat.

3. Koje probleme VI može rešiti u fotografiji?
VI može pomoći u raznim aspektima fotografije, uključujući retuširanje, obnovu starih slika, generisanje fotografskih efekata, analizu i obeležavanje slika, kao i pomoć u procesu klasifikacije i pretrage slika.

4. Koja je uloga fotografa u doba VI?
Fotografi i dalje imaju ključnu ulogu u procesu stvaranja slika. Iako VI pruža nove mogućnosti i alate, fotograf je taj koji donosi kreativne odluke, usmerava kompoziciju i izražava svoju umetničku viziju. VI može biti korisna alatka koja pomaže fotografima da postignu svoje ciljeve, ali ne može zameniti njihovu kreativnost i interpretaciju.