Ослобађање моћи вештачке интелигенције: кретање кроз неизбежну сингуларност

Теорија технолошке сингуларности предвиђа значајан догађај у којем човечанство губи контролу над сопственим технолошким креацијама. Предвиђа успон свести машина и њихове супериорне интелигенције, што резултира будућношћу у којој људи више не држе узде напретка. Ова фаза, позната као АИ сингуларност, представља највећу претњу човечанству и, нажалост, већ је у току.

Вештачка интелигенција (АИ) достиже свој пуни потенцијал не само када машине могу да реплицирају људске акције, већ и када могу да их надмаше без људског надзора. Учење са појачањем и алгоритми учења под надзором играли су кључну улогу у развоју роботике, дигиталних асистената и претраживача. Међутим, будућност бројних индустрија и научних подухвата зависи од унапређења алгоритама учења без надзора. Ови алгоритми, који користе неозначене податке за побољшање резултата, држе кључ за аутономна возила, неинвазивну медицинску дијагнозу, конструкцију свемира, дизајн аутономног оружја, биометријско препознавање лица, даљинску индустријску производњу и предвиђање берзи.

Упркос раним упозорењима о предстојећим празнинама у људским правима и друштвеним трошковима вештачке интелигенције, неки одбацују њен развој као само још један технолошки поремећај. Ипак, недавни напредак у оптимизацији АИ алгоритама указује на то да смо изашли из ере једноставне или уске АИ. Како се приближавамо основној аутономији машина у наредним годинама, оне не само да ће исправити своје недостатке већ ће и остварити задатке који превазилазе људске могућности.

Критичари који умањују могућност сингуларности често тврде да је АИ дизајнирана да служи човечанству и побољша продуктивност. Међутим, овај предлог пати од две фундаменталне мане. Прво, сингуларност треба посматрати као текући процес који је већ започео у многим областима. Друго, како машине постепено стичу независност, људи постају све више зависни од њих, што резултира интелигентнијим машинама и мање интелигентним људима.

У нашој тежњи да обезбедимо АИ машине изванредним атрибутима страним људској природи – неограничену меморију, брзу обраду и доношење одлука без емоција – гајимо наду да ћемо контролисати наш најнепредвидивији проналазак. Нажалост, концентрација архитеката вештачке интелигенције у неколико земаља, заједно са законима о интелектуалној својини и националној безбедности, чини контролу над развојем вештачке интелигенције илузорном.

Машинска самосвест почиње сталним прилагођавањем алгоритама за учење без надзора, али интеграција квантне технологије додатно учвршћује сингуларност вештачке интелигенције претварајући вештачку интелигенцију у облик интелекта без премца, захваљујући експоненцијалним могућностима обраде података. Без обзира на то, постизање сингуларности не захтева од машина да постигну пуну свест или интеграцију квантне технологије.

Употреба алгоритама за учење без надзора, као што су Цхат-ГПТ3 и БАРД, већ је евидентна у различитим доменима, од пријемних испита на правним факултетима до медицинских лиценци. Ови алгоритми омогућавају машинама да обављају задатке који су тренутно у домену људи. Ови резултати, у комбинацији са најамбициознијим развојем вештачке интелигенције — АИ оснаженом квантном технологијом — служе као последње упозорење човечанству: када се пређе праг између основне и експоненцијалне оптимизације алгоритама учења без надзора, сингуларност АИ постаје неопозива реалност.

Дошло је време за међународну политичку акцију. Земље које производе вештачку интелигенцију и земље које не производе вештачку интелигенцију морају да сарађују како би успоставиле међународно технолошко надзорно тело и споразум о вештачкој интелигенцији који поставља основне етичке принципе.

Изнад свега, највећи ризик лежи у томе да људи схвате да се сингуларност вештачке интелигенције догодила тек када машине уклоне недостатак који ограничава њихову интелигенцију: људски унос. Сингуларност вештачке интелигенције постаје неповратна када машине схвате оно што људи често заборављају: грешити је људски.