Да ли се ред брже креће уколико се више збијемо

Од када нас је задесила пандемија коронавируса једна од првих и најчешће помињаних препорука је била држање безбедног растојања од других људи. На улазу у било који објекат стоји упозорење на обавезу да се удаљите од друге особе бар метар и по. После скоро две године непрестаног понављања овог савета на мрежама смо видели снимак из краљевачке ковид амбуланте. Надлежни кажу, крив је наш менталитет.

Пошаст звана САРС-КоВ-2 у Европу је стигла почетком 2020. године. У нашој земљи ванредно стање је уведено 15. марта. Ношење маске и држање растојања од других су били први савети свих епидемиолога, вирусолога, имунолога, надлежних, кризних штабова….. Израчунато је колико се људи у истом тренутку може наћи у одређеном затвореном простору. Уредно смо стајали испред продавница, банака, апотека и свих јавних објеката који су радили са странкама. Два месеца нисмо користили ни јавни превоз. Убрзо су се испред каса у супермаркетима појавиле и ознаке које тачно означавају где би требало да станемо док чекамо у реду за плаћање, како бисмо били на прописној удаљености једни од других. Те ознаке стоје и данас, али као и у марту 2020. тако и данас немају никакву намену.

Ванредно стање у пуном јеку, стојим у самопослузи у реду пред касом на месту обележеном црвеном тачком и увек, непогрешиво, неко стане испред мене, јер види довољно празног простора и мисли да ја стојим из неког непознатог разлога ту где стојим. И сад се јавља онај непријатан осећај. Не знате како да реагујете, да будете пристојни, а да ипак заштитите своје право. Да ли да опоменте дотичног који ће заколутати очима и погледати вас оним погледом у стилу „Шта глумиш?“ или да ћутите и сакупљате бес у желуцу или хришћански помислите „Опрости им боже, не знају шта раде“.

У оваквим ситуацијама увек се сетим једног од најјачих утисака који ми је остао у сећању као дванаестогодишњакињи са првог путовања у иностранство. Слетели смо на одредиште, излазимо из авиона и на писти видим колону људи како стоји уредно један по један у реду и укрцава се у авион. Била сам запрепашћена толико да сам питала тату шта се дешава. „Ништа, тако Енглези стоје у реду“, био је очев одговор. Када смо се враћали, на аеродрому ми је већ било непријатно и стидела сам се. Истовремено су се укрцавали путници у два авиона. Један је летео за Београд и пред њим се, наравно, без икаквог реда и принципа тискало педесетак људи који су са свих страна покушавали да се домогну степеница, и други, пред којим је била колона људа која је стрпљиво стајала у реду један по један.

Не сећам се, али верујем да су се сигурно укрцали у авион пре нас. До дана данашњег код нас нисам видела такав ред, иако нас још од вртића уче да идемо двоје по двоје, једни иза других, али очигледно да је код нас јачи осећај да ћемо пре стићи на ред ако се што више „згуснемо“ и евентуално успемо можда да се „промувамо“ преко реда или пак, само спречимо неког другог да то учини. Менталитетска карактеристика – неповерење и нестрпљивост? Можда? Мада ме збуњује то што многи кажу да када нисмо у завичајном окружењу, врло добро знамо сва правила понашања.